Тхе Хораце је тврдио да је доведен у сиромаштво. млади Хорације привукао је пажњу Вергилија и убрзо је постао члан књижевног круга који је укључивао Вергилије и Луције Вариус Руфус. Преко њих је постао близак пријатељ Мецене (и сам Августов пријатељ и повереник), који је постао његов покровитељ и поклонио му имање на Сабинским брдима у близини монденског Тибура. Имао је дрскости да одбије Августову понуду да буде његов лични секретар, иако изгледа да због тога није изгубио никакву наклоност цара. Описан је као низак и дебео и прерано сед. Иако се никада није женио, имао је хедонистичку склоност и ионако је водио активан сексуални живот, и очигледно је био зависник од опсцених слика.

Умро је у Риму 8 пне., у 57. години, напуштајући своје имање цару Августу, у недостатку својих наследника. Сахрањен је у близини гроба свог пријатеља и покровитеља Мецене.

Преживела Хорацијева дела укључују две књиге сатире, а књига епода, четири књиге ода, три књиге одписма или посланице, и химна. Као и већина латинских песника, његова дела користе грчке метре, посебно хексаметар и алкаичне и сафичне строфе.

„Беседе“ или сатире су његова најличнија дела, а можда и најприступачнија савременицима читаоцима будући да је велики део његове друштвене сатире подједнако применљив и данас као и тада. Била су то Хорацијева прва објављена дела (прва књига од десет сатира 33 пне и друга књига од осам у 30 пне), и поставила су га као једног од великих поетских талената Августовог доба. Сатира велича епикурејске идеале унутрашње самодовољности и умерености и трагања за срећним и задовољним животом. За разлику од Луцилијевих необузданих и често понизних сатира, Хорације је са благом иронијом говорио о манама и манама са којима сви поседују и са којима би требало да се суоче.

„Цармина“ или оде, објављене 23. пне и 13 пне., су његова најцењенија дела, међутим, развијена су као свесна имитација кратке лирске поезије грчких оригинала Пиндар , Сафо и Алкеја, прилагођене латинском језику. То су лирске песме које се баве темама пријатељства, љубави и поезије. Еподе, које су заправо објављене пре ода, 30 пне., су краћа варијација облика ода и представљале су нови облик стиха за латинску књижевност.

После 23 пне, Хорацијева интересовања су се вратила на дискурзивни начин његових ранијих сатира и он је истраживао могућности поетских моралних есеја, писаних хексаметром, али у облику писама, објављујући 20 кратких посланица у 20 БЦЕ. Један од њих, „Арс Поетица“ („Уметност поезије“) , обично се помиње као засебно дело и представља теорију поезије. „Цармен Саецуларе“ („Песма векова“) је химна коју је наручио император Август за Световне игре 17 п.н.е., која предлаже обнављање традиције величања богова Јупитера, Дијане и Венере.

Многи латински изрази сковани у његовим песмама и данас су у употреби, као што су „царпе дием” („ухвати дан”), „дулце ет децорум ест про патриа мори” („слатко је и достојно умријети за своју земљу“), „нунц ест бибендум“ („сада морамо пити“), „сапере ауде“ („усуди се бити мудар“) и „ауреа медиоцритас“ („златна средина“ ”).

• “Цармен Саецуларе” („Песма векова”)
• “Арс Поетица ” („Уметност поезије”)
• „Ту не куаесиерис“ (Оде, књига 1, песма 11)
• „Нунц ест бибендум“ (Оде, књига 1, песма 37)

(Лирски песник и сатиричар, Римљанин, 65 – 8. п.н.е.)

Увод