Да би се даље школовао, отпутовао је и у Рим, где га је велики учитељ и писац Квинтилијан подучавао реторици и где се зближио са својим ујаком, пре његове смрти год. ерупција Везува 79 не. Као наследник имања свог успешног ујака, наследио је неколико великих имања и импресивну библиотеку.

Ваљен је за поштеног и умереног младића и брзо се уздигао кроз „цурсус хонорум“, низ цивилних и војних функција. Римског царства. Изабран је за члана Одбора десеторице 81 не, и напредовао је до позиције квестора у својим касним двадесетим (неуобичајено за коњаника), затим трибуна, претора и префекта, и на крају конзула, највише функције у Царству.

Постао је активан у римском правном систему, и био је познат по томе што је кривично гонио и бранио на суђењима низу гувернера провинција, успео је да преживи несталну и опасну владавину параноичног цара Домицијана и успоставио се као близак и поуздан саветник свог наследника, цара Трајана.

Био је близак пријатељ историчара Тацита, а такође је у свом штабу запослио биографа Светонија, али је долазио у контакт и са многим другим добро- познати интелектуалци тог периода, укључујући песника Марцијала и филозофа Артемидора и Еуфрата. Женио се три пута (иако је онније имао деце), прво када је имао само осамнаест година, пасторку Веција Прокула, друго, ћерку Помпеје Целерине, и треће Калпурније, ћерку Калпурнија и унуку Калпурна Фабатуса из Комума.

Сматра се да је Плиније изненада умро око 112 н.е., након повратка у Рим са продуженог политичког мандата у немирној провинцији Битинија-Понт, на црноморској обали Анадолије (данашња Турска) . Оставио је велику количину новца свом родном граду Комуму.

Плиније је почео да пише са четрнаест година, писао трагедију на грчком, а током свог живота написао је много поезије, од којих је већина изгубљена. Био је познат и као значајан беседник, иако је сачувана само једна његова беседа, „Панегирицус Траиани” , раскошан говор у славу цара Трајана.

Међутим, највећи тело Плинијевог дела које је преживело, а главни извор његове репутације као писца, је његова „Епистулае“ , серија личних писама пријатељима и сарадницима. Писма у књигама од И до ИКС очигледно су написана посебно за објављивање (што неки сматрају новим књижевним жанром), при чему су књиге од И до ИИИ вероватно написане између 97. и 102. не, књиге ИВ до ВИИ између 103. и 107. не, и књигеВИИИ и ИКС који покривају период 108. и 109. године. Писма књиге Кс (109 до 111 не), која се понекад називају „Преписка са Трајаном“ , упућена су или од цара Трајана лично, и стилски су много једноставнија од својих претходника, јер нису намењено за објављивање.

„Епистуле“ су јединствено сведочанство о римској административној историји и свакодневном животу у 1. веку не, укључујући мноштво детаља о Плинијевом животу у његовом сеоске виле, као и његово напредовање кроз узастопни ред јавних функција које су следили политичари амбициозни у старом Риму. Посебно су вредна пажње два писма у којима он описује ерупцију Везува 79 не е и смрт свог ујака и ментора, Плинија Старијег ( „Епистулае ВИ.16“ и „Епистулае ВИ.20” ), и онај у којем од цара Трајана тражи упутства у вези са званичном политиком према хришћанима ( „Епистулае Кс.96” ), сматра се најранијим спољним приказом хришћанског богослужења.

• „Епистуле ВИ.16 и ВИ.20 ”
• “Епистулае Кс.96”

(дописник, римски, 61 – око 112 н.е.)

Увод